Darko Novaković
(3. X 1949 – 15. II 2018)

Odlaskom Darka Novakovića nebeska redakcija je konačno odnela prevagu nad zemaljskom. Dobili su ono što im je nedostajalo sve vreme, a to je jednostavnost forme i izraza. Nešto na čemu je Darko celog svog života insistirao. Zbog toga je u svojoj profesiji postavio standarde od kojih danas svi polaze. Zahvaljujući Darku Novakoviću znamo kako bi trebalo da izgleda jedan nedeljnik, dnevna novina, stručni časopis ili knjiga. Svako će vam reći da je čuo za „Evropljanin“, Sportski žurnal“, „Politiku The International Weekly“, „Korene“, „Pismo“, „Glas Srba“, „Le Monde Diplomatique“, „Politiku Ekspres“ ili „Mostove“, ali malo ko će znati da ih je grafički postavio i unapredio Darko Novaković.

Radio je nenametljivo i tiho. Isto onako kako je i otišao. Svoju muku nosio je u sebi i nikog nije voleo da opterećuje sobom. Bio je drugar, prijatelj i velika podrška mlađima. Umeo je svakog da sasluša. Njegova ćutanja su često bila rečitija od bilo kakvih komentara. Iza Darkovog na prvi pogled kočopernog i po malo namćorastog držanja krila se jedna neobična duša koja je na specifičan način o svima vodila računa. Bio je divan otac svom Rastku i pažljiv muž Gordani.

Ko je hteo i umeo od Darka je mogao mnogo da nauči. Uvek je čitao tekstove kako bi ih bolje prelomio. Voleo je da kaže da loš tekst ni najbolji tehnički urednik ne može ulepšati, ali zato odličan tekst može upropastiti ukoliko ne poštuje pravila profesije.

Od kad je 1974. godine završio Akademiju za primenjenu umetnost u Beogradu, odsek grafičke komunikacije, držao se škole i onoga što je tamo naučio. Inovacije i različite egzibicije kojima su, inače, skloni mnogi grafički urednici je priznavao samo ako su u službi teksta ili novine. Sve drugo je nepotrebno opterećenje za onoga ko čita i gleda, voleo je da kaže. Unapred je znao kako će nešto izgledati pre nego što bude odštampano. Poznavao je skoro sve štamparije u Srbiji i kakav proizvod od njih može da očekuje.

Ono što je Darko Novaković učinio za ćirilicu i očuvanje ćiriličnih slova jednoga dana će sa ponosom isticati pokolenja koja dolaze, ako su već savremenici na to zaboravili. Jedna od poslednjih knjiga koju je prelomio bila je „Vučić i cenzura“, a Darko dovoljno smeo i hrabar da se imenom i prezimenom potpiše ispod svog rada. Bio je tačan i precizan, nije ostavljao prostora za bilo kakve improvizacije. Kad se prihvati nekog posla to je bila njegova briga, a onaj ko je sa njim radio mogao je slobodno da odahne i više ne brine, jer bio je tu Darko. Ono što je naumio to bi i sproveo i iza svog rada i kolega uvek stajao.

Umeo je često da kaže „ima dana više nego kobasica“. Nažalost, dana više nema, a ni kobasica sušenih na vetru negde u Šimanovcima, kojima nas je redovno snabdevao. Mi koji ostajemo, sve i da hoćemo ne možemo se nikada rastati od našeg Darka. Ako slučajno nekada i zaboravimo na njega, on sigurno neće na nas. Znamo da sa Vojinom Partonićem već sedi u „Grmeču“ koji je tamo zbog potreba redakcije odavno već otvoren i čeka sve nas da im se pridružimo.

Biće to ponovo prilika za jedinstveno druženje koje je odavno obeležilo sve naše živote.

Srdjan Škoro
Politika, 20. II 2018., Rubrika “Društvo”